Прође још један Илиндан... :(
Јуче сам хтела да пишем...ал нисам имала снаге...била сам превише тужна да бих писала.... и данса сам тужна, ал некако скупих снаге....Ово је друга година да нисам за Илиндан у свом родном граду... На Илиндан сви одлазе тамо, јер је то наша слава...слава града.... мог града....дан кад градом тече река људи .... људи који су некада ту живели, а сад долазе само на празнике...ал ипак долазе....
Раније сам ишла често, по неколико пута годишње...све док нисам уписала факултет и почела да радим... превише обавеза и премало слободног времена.... Годишњи и кад добијем убоде ме у сред испитног рока и опет не могу нигде... ал све то некако прегурам...једноставно не могу да идем, обавезе су ту и то је то... али Илиндан... Не могу да не жалим.... Навикла сам ...за Божић....Ускрес ... и Илиндан .... Тешко ми је.... Недостаје ми мој град... моја улица....моја брина.... моја пећина.... и околна места.... недостају ми људи...бака моја, ујак, ујина, остала родбина.... моје сестрице.... и моје другарице... посебно једна.... моја Јелена.... Јао како их волим Боже и колико ми недостају.... неописиво је....
Опет ме стеже у грудима.... сваки пут, скоро сваки дан.... сама помисао на мој град....
Иначе слушам Рок...ал постоји једна песма , народна...или је фолк... не разумем се више у ту нову музику.... ал није ни битно ког је жанра...постоји песма која ми сваки пут намами сузе на лице.... Посебно део где каже.... " Знам да то је један град што живеће и онда кад све стане, знам да заувек је ту са моје леве стране....":'(
Ових дана је и годишњица од операције "Олуја".... е кад се само сетим.... колико бола и суза ... колико народа остаде без дома....међу њима и ја... било је тешко свих ових година.... тешко је и данас, ал опет некако имам утеху у томе што могу отићи тамо и слободне шетати градом...седети у паркићу...видети своју основу школу..... само споменика нема... био је необичан и леп.... ех кад се сетим.... била сам мала, ал се сећам свега као да је јуче било.... то сећање се не брише... не помажу ту механизми одбране и потискивање.... било је страшно.... кад се само сетим тих колона....тог напаћеног народа који низашта није био крив а тако настрада.... ко није доживео то не може ни да замисли....
Београд ми је пружио нови дом (мада још немам свој кров над главом)...ал ипак ту живим, и радим , и студирам... Београд је сад мој живот и волим га...АЛИ ДРВАР...ДРВАР МИ ЈЕ СВЕ... МОЈЕ СРЦЕ...МОЈА ДУША...МОЈ БОЛ....СВАКИ ОСМЕХ...СВАКА РАДОСТ....ДРВАР....ВОЛИМ ДРВАР ВИШЕ ОД 5 БЕОГРАДА!
ovaj tekst....da ne moze neko ko nije preziveo tu golgotu ni da sluti kako je bilo svim tim ljudima koji beze iz svojih kuca, ostavljaju sve da bi spasili goli zivot i zivote svojih najdrazih..idu a ne znaju dali ce tamo gde su krenuli moci da opstanu...krecu od pocetka a pocetka nema..samo nastavak necega sto je nekada bio zivot a sada se samo zove zivot...Imala sam svoju licnu operaciju Oluja...Oluja u mom domu kada sam izbegla iz rodjene kuce da bih spasila sopstveni zivot i zivot dece..
Majka moja ima obicaj da kaze da sam ja povratnik a deca moja da su izbeglice..izbeglice koje nicim nisu krive za to...
Neki dan, na Ognjenu Mariju bejah u mestu u kome sam zivela 16 godina...poznate ulice, poznati ljudi, nasmejani..docekase me kao najrodjenijeg, ali neimadoh snage da otvorim kapiju kuce u kojoj sam zivela..kao da bi grobnicu otvorila..suvise bola, suvise uspomena, suvise sam sebe tamo ostavila...toliko sebe da ne umem da nastavim dalje..prve komsije izbeglice iz hrvatske...divni ljudi..oni pobegose od rata i ustasa, ja od pijanog muza...izbeglice iz besmisla...
citajuci tvoj tekst. zaplakah...tu sam na svom,ali ipak stranac, stranac u sopstvenom zivotu...
i nemam ni jednu rec utehe da ti napisem...a osecam potrebu da napisem nesto...
veliki pozdrav
Autor vilabezkrila — 03 Avg 2010, 11:06
Potputno te razumem vilabezkrila....Nisam ja ni mislila samo na to ko nije doziveo tu vrstu prognanstva, nego uopste...upravo mislih i na to o cemu pises.... Nadam se da smo se razumele... I ja sam plakala dok sam pisala...
Srdacan pozdrav...
Autor nirvana985 — 03 Avg 2010, 11:41
tuzni se odlicno razumeju...po onoj narodnoj sit gladmom ne veruje...pozdrav
Autor vilabezkrila — 03 Avg 2010, 12:44
oh..big like..:)))
pogledaj i ostawi kommentar u mom clanku..malla tracara-bez pozdrawa??
Autor mallatracara — 03 Avg 2010, 12:44
Najveca je bol za rodnim krajem,kada se nadjes u vecoj sredini punoj ljudi koji te ne razumeju,tada shvatis da tvoje srce i dalje kuca tamo gde si ga davno ostavila.Pozdravi ....
Autor nemamimebre — 03 Avg 2010, 13:29
Dom je tamo gde ti je srce...i uvek će tamo ostati...kažu, sunce samo tamo izlazi na pravom mestu....
Autor sanjarenja56 — 03 Avg 2010, 16:09
Ovo mi je pokrenulo suze.
Autor uspavana — 03 Avg 2010, 16:45
Šta da ti kažem a da to već nisi rekla. Nostalgija se ne liječi.
pozdrav
Autor mandrak72 — 03 Avg 2010, 23:09
Uzgred kuma mi je Drvarčanka.
pozdrav
Autor mandrak72 — 03 Avg 2010, 23:09
hvala vam svima puno....drago mi je da vam se moja prica svidela... i zao mi je ako sam vas rastuzila....:)
Pozdrav svima od srca...:)
Autor nirvana985 — 04 Avg 2010, 07:19