nirvana.dharma

Životno pravilo - što si bolji to ti je gore.Zašto su bre svi tako tmurni i zrače negativnom energijom. I tako egocentrični. Koliko god se ja više trudim i radim, i pokušavam da uskladim sve i gledam da svima ugodim... oni mene više po kičmi tuku. Smučilo mi se više sve. Auuu... a tek ta nepravda... što bi mali Kalimero rekao "Nepravda ljudi to vam je, nepravda" :(

Nije fer. Volela sam svoj posao. Bila sam presrećna kad sam počela da radim. I napredovala sam, i naučila sve što nisam znala. I dodje tamo neka, naravno preko veze...i paf! primljena za stalno. A ja je podučavala kad je došla. Dodje tamo druga neka, radi tri meseca, i paf! Dobi posao za stalno. Uh! Nisam ja ljubomorna, nit imam šta protiv svih njih, al mi je krivo. Nije fer! Ja sam tu najduže, izgubih zdravlje, kičma me ubija, od bola mi suze navru na oči...Počela sam da pucam sa živcima.Nemam više snage. A sad više ni ne želim taj psoao za stalno. Sad zelim da odem, samo da se maknem iz tog osinjaka i legla zmija. Samo da mi je naći posao na drugom mestu. Pao bi mi kamen sa srca... a i njima bi, verujem.

I da... ja studiram, pored posla, kako ne znam ni sama, al se snalazim. Ustajem svako jutro oko 6h kad radim popodne , inače radno vreme mi je od 13h, pa učim prepodne, pa na posao. A kad radim prepodne...onada mi je užasno...jer ustanem u 4h ujutru, radim, dodjem kući oko 16h , i nisam tad nizašta...Ili menjam smene kad imam predavanja i ispite. I zamislite , svi mi se dive. A kad mi treba dan ili zemena..."odluči se, ili studiraj ili radi" Joooj!!! kad mi tako kažu, dodje mi svašta da kažem, al se ugrizem za jezik. Jer ja tu nemam nikakva prava. Ja sam tu samo budala koja radi ko stoka, pomaže drugima, itd. Nisam ja birala da živim u siromaštvu, niti sam ja birala da me oteraju iz rodjene kuće i nit sam ja birala da dodjem baš ovde...ali tu  sam i tako mi je kako mi je, snalazim se kako znam i umem...al ako mi ne možeš pomoći, makni mi se...ne moraš mi još i odmagati, dovoljno mi je teško . I nisam ja birala da nemam ni kuću, i da živim ovako.  Ko da ja ne bih volela da se posvetim fakultetu, koji sam takodje jedva upisala,i to 4 godine posle svoje generacije, jer nisam imala mogućnosti, jer nam je tako divno u ovoj zemlji...

Bolje da ćutim. Teško mi je, al to niko ne vidi, nit pita "kako ti je", jer sma ja uvek nasmejana...pred drugima... Al koga je briga...  Ne mora ni da ih bude briga, nit tražim podršku, ni reč hvale, nit išta drugo. Tražim samo ono što sam zaslužila. Al i to je nemoguće dobiti. Bar imam razumne roditelje i brata (koje uzgred ja hranim, jer niko ne radi sem mame, a ona jadna što zaradi dade drugima...kirija, računi, i ostale dadžbine...i nema, pojela maca)... 

Al ponestaje mi snage... umorna sam. Ubiše me u pojam svi.  Al ne dam se... ili bar pokušavam da se nedam sa ovim zrnom snage i živaca što imam... :(((