2010-12-23 10:30:34
2010-12-12 09:40:02
Kad pogleda ove moje tekstove, čovek bi rekao "Isusa mi negativne li energije"... No medjutim, pogrešio bi... to je samo odraz moje mane - impulsivnosti... obično kad sam tužna i razočarana ja pišem.. i zapitah se, šta je to u meni kad prikazujem sebe samo onda kad sam u nekom negativnom (ne)raspoloženju... možda zato i retko pišem... nisam ja uvek tužna, ljuta, besna, nevesela, razočarana isl. Ne! Čak naprotiv... ja jesam jedno veselo druželjubivo, kad-kad ćutljivo i čudljivo stvorenje... umem da volim... volim život, volim sve što je živo na ovoj planeti, volim da igram, volim da pevam (iako ne pevam lepo, ja volim)... umem da se radujem... Al eto, nekako se pogoti tako... da baš kad me uhvati tama i depresija da izražavam svoje misli i osećanja... Ne želim da vas razočaram... Pisaću sve što mi je lepo, srcu milo i ... možda i što se u snu snilo...
Eto desilo se... uspeli ste da učinite da vam se cilj ostvari... uspeli ste da me naterate da vas omrznem i da ne volim sve što ima veze sa vama....A radovala sam vam se kad sam došla i bili ste mi nekad dragi...dok vas nisam zapravo upoznala ... Ali nemate vi tu moć i energiju... ni svi vaši zli dusi nemaju toliko snage koliko je ima moja grešna duša... a moj jedini greh je što sam vam verovala... Ne guši mene smrad njihovih trulih kostiju, već me guši smrad vaših trulih duša.... Nisu oni krivi zato što su nemoćni i zavini od mene...al kriva sam ja što donekle zavisim od vas, jer druge mogućnosti nemam, al neće to dugo trajati...iskreno se nadam... Trpeću vas dokle bude potrebno i udisati te smradove koji isparavaju iz vaših sotonskih tela... Ali više nemate uticaja na mene... Vi ste samo još jedno trulo meso koje sam po ko zna koji put odstranila od sebe...i sad mi vaša zavist i ljubomora čine zadovoljstvo... jer ne možete mi ništa...jer ste jadni i nemoćni.... Ne dopiru vaši otrovi do moje krvi... a ako ih u krvi nemam ni do srca mi neće stići... Ugušiće vas sopstvene gadosti i laži, a ja ću biti iznad vas kao što sam i sada... jer moja jedna iskrena reč vrednija je od vaše cele lažne priče i jedan moj iskren smešak na krajičku usana vredniji je od vašeg grohotnog smeha.... a o sjaju u očima i da ne pričam... A kad shvatite da ste niži od zmijskog trbuha i da ste na dnu a ne na vrhu kao što mislite... sve će vam biti jasno... onada ću vam faliti, a mene neće biti tu sa vama i za vas... biću onde gde pripadam i gde sam potrebna drugima i sebi .... A za sve to nek vam oprosti onaj ko treba a ne zaboravlja... a ja nisam od tih... ja ću zaboraviti, ali vam neću opsrostiti....
Pitam se...šta je potrebno za zrno tvoje pažnje...za jednu lepu reč...za osmeh kad sam tu... za jednu poruku dnevno... Zašto je tako teško približiti ti se.... Zašto si tako zatvoren i nedostupan? A ja od prvog dana kad te videh poludeh za tobom...ne znam što si mi toliko bitan i što te zavoleh kad ne zaslužuješ ni trunku moje ljubavi... al ima nešto fascinantno u tvojim očima i pokretima... Eh da mi je do tvojih misli dopreti.... Opet mi nije jasno...ako me već ne voliš i ako ti nikad ne nedostajem...zašto mi ne daš da odem...zašto me ne ostaviš... Da li je moguće da si toliko sebičan da ne želiš ni sebi da priznaš da ti je možda ipak stalo... da ti nešto značim...da sam ti bitna... Mnogo pitanja je u mojoj glavi, a odgovora nemam...a od tebe odgovore neću dobiti, to znam... Osećam se usamljeno...i kad sam pored tebe osećam se kao da sam sama... Poželim da te zagrlim i poljubim...a onda sama sebi ne dozvoljavam to, jer si ti takav...egoista... Ne umeš ni da se javiš...sem kad ti trebam u nekom drugom smislu... Ne pružaš mi ni "Lj" od ljubavi, a ja te ipak volim... Da bar mogu da se okrenem... pa da posvetim malo pažnje onima koji je zaslužuju, a ne da sve ignorišem i bezazlene pozive na kafu odbijam... uvak imam izgovore... Meni treba neko da te samo zaboravim...da dignem ruke od svega... da potražim sreću sama, jer mi na vrata neće pokucati... Vreme prolazi , a ja stojim u mestu i ne mrdam... zbog tebe i zbog ovo malo nade što ima u meni da ćeš se promeniti i progovoriti... jer kako kažu "Nada umire poslednja". ... I OVO NIJE KRAJ PRIČE...NASTAVIĆE SE!
Volim noć ... tamnu noć koju prožimaju svetla grada... ima nešto veličanstveno u tome.... Volim da sedim noću sama u svom kutku sobe, da zapalim cigaretu u polu osvetljenoj sobi , da nije ove čudne naprave zvane računar ,jedino što bi svetleto bile bi moje oči pune nade i ljubavi prema životu i onima koji mi ispunjavaju život i koji ga čine veselim i zanimljivim.... Volim tako da sedim i slušam tišinu, koja tako odzvanja kad sve drema i sneva čudne snove... jedino što kad-kad kvari taj muk su mačke koje mi šetaju po krovu... Često sedim u tom mraku i razmišljam, jer volim da čujem sopstvene misli koje kao bujica u to gluvo doba naviru... i kad počne realnost da se pretapa sa maštom i odlutam negde daleko, u vasionu.... Onda stignem i do tebe dragi moj... toliko blizu ti se približim da čujem kako dišeš...volim da te gledam dok spavaš i da slušam uzdahe tvoje...pitam se ponekad šta li sanjaš.... Dotle još ne mogu da stignem, al naučiću... i uvući ću ti se u snove...
Јуче сам хтела да пишем...ал нисам имала снаге...била сам превише тужна да бих писала.... и данса сам тужна, ал некако скупих снаге....Ово је друга година да нисам за Илиндан у свом родном граду... На Илиндан сви одлазе тамо, јер је то наша слава...слава града.... мог града....дан кад градом тече река људи .... људи који су некада ту живели, а сад долазе само на празнике...ал ипак долазе....
Раније сам ишла често, по неколико пута годишње...све док нисам уписала факултет и почела да радим... превише обавеза и премало слободног времена.... Годишњи и кад добијем убоде ме у сред испитног рока и опет не могу нигде... ал све то некако прегурам...једноставно не могу да идем, обавезе су ту и то је то... али Илиндан... Не могу да не жалим.... Навикла сам ...за Божић....Ускрес ... и Илиндан .... Тешко ми је.... Недостаје ми мој град... моја улица....моја брина.... моја пећина.... и околна места.... недостају ми људи...бака моја, ујак, ујина, остала родбина.... моје сестрице.... и моје другарице... посебно једна.... моја Јелена.... Јао како их волим Боже и колико ми недостају.... неописиво је....
Опет ме стеже у грудима.... сваки пут, скоро сваки дан.... сама помисао на мој град....
Иначе слушам Рок...ал постоји једна песма , народна...или је фолк... не разумем се више у ту нову музику.... ал није ни битно ког је жанра...постоји песма која ми сваки пут намами сузе на лице.... Посебно део где каже.... " Знам да то је један град што живеће и онда кад све стане, знам да заувек је ту са моје леве стране....":'(
Ових дана је и годишњица од операције "Олуја".... е кад се само сетим.... колико бола и суза ... колико народа остаде без дома....међу њима и ја... било је тешко свих ових година.... тешко је и данас, ал опет некако имам утеху у томе што могу отићи тамо и слободне шетати градом...седети у паркићу...видети своју основу школу..... само споменика нема... био је необичан и леп.... ех кад се сетим.... била сам мала, ал се сећам свега као да је јуче било.... то сећање се не брише... не помажу ту механизми одбране и потискивање.... било је страшно.... кад се само сетим тих колона....тог напаћеног народа који низашта није био крив а тако настрада.... ко није доживео то не може ни да замисли....
Београд ми је пружио нови дом (мада још немам свој кров над главом)...ал ипак ту живим, и радим , и студирам... Београд је сад мој живот и волим га...АЛИ ДРВАР...ДРВАР МИ ЈЕ СВЕ... МОЈЕ СРЦЕ...МОЈА ДУША...МОЈ БОЛ....СВАКИ ОСМЕХ...СВАКА РАДОСТ....ДРВАР....ВОЛИМ ДРВАР ВИШЕ ОД 5 БЕОГРАДА!
Budim se iz sna sa osmehom na licu. Da li je moguće da to činim JA koja nije verovala da je to moguće. Da. Zaspim s tobom u mislima...budim se s tobom u mislima... obuzeo si celo moje biće... moj uzdah je drugačiji, nekako lepši... nije onaj setan i težak... već lagan kao povetarac... i to mi se svidja. Tako divan osećaj. A pomisao na tebe mi stegne srce kao da će pući... al ne onako kao kad se plašiš nečeg... niti onako kao kad brineš... već nekako slatko..i to prija...
Jedva čekam da te vidim...želim da te zagrlim, onako jako ...i da osetim tvoje ruke stegnute oko mene , jer to me smiruje, to mi budi sigurnost... i tad ništa drugo ne postoji...
Već u trenutku kad se odvojimo i rastanemo ,počneš da mi nedostaješ...i svaki minut sve više i više... i onda opet jedva dočekam da te vidim ... i onda se opet budim sa osmehom na licu, jer se budim s tobom u mislima....
A da ti ne pričam o onom osećaju kad se probudim,otvorim oči onako snene i vidim te kraj sebe... eee, to je tek riča za sebe... jertad u tom trenutku , ne znam jel još sanjam ili sam zaista budna...
Eh...=)
Poklonio mi je ružu...to nikad nije činio , da ne računam ono branje suncokretovog cveta na sred puta pre 2 godine... To je bilo zanimljivo. Vozili smo se kroz Srem. Ja obožavam suncokrete i kad smo prolazili kroz ta divna polja bila sam oduševljena. Stao je na sred puta , koji je i onako uzak i kola se jedva mimoidju. Stao je i brao mi suncokrete. To cu vecno pamtiti.:)
Al ova ruza mi nesto znaci...mnogo znaci... samo ne znam sta. Bila sam u soku, jedva izustih "Jaoo, hvaalaa." :)
"Čim sam naučila da stavljam slova na hartiju, onda kada sam imala otprilike tri godine, počela sam da pišem priče, i to je bila osnovna, despotska preokupacija, netaknuta linija mog života koja upravlja mojim postupcima, odredjuje moje poglede i duboko utiče na moj karakter i ličnost, na moja društvena uverenja i ekonomski status, i na vrstu prijateljstva koje sklapam."
Volim odlomke i citate... Neki me toliko oduseve... u mnogima se pronadjem... A ovaj...ostavio me bez daha...ovo sam ja!
"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!""
Priznajem...
Uvukao mi se pod kožu, u svaku poru, u svaki atom.... Nije bilo lako.... Vucemo se par godina kao paučina iza ormara... al posle toliko vremena shvatih da ne mogu da se setim ni jedne naše svadje... Ne mogu jer je nije ni bilo. Ni jedne nesuglasice. Razmišljam o svemu i ne mogu sama sebi da verujem... Bili smo samo drugari , bliski drugari... vidjali se s vremena na vreme,bar jednom u mesec-dva ako ništa drugo, družili se...provodili noći i dane zajedno...Bilo je tu mnogo priče, na sve moguće teme....Bilo je svega za tri godine poznanstva...
Zavoleh pored njega Dunav više od ičega...Dunav je naša reka, "sveta reka" (tako mi je danas rekao) ... I tu ravnu Vojvodinu upoznah kao dlan i videh da nije tako ravan....
Ravno je meni sad sve do Kosova ,što bi rekli, jer...Priznajem!
Iako nisam htela da priznam. Do sad...
Volim ga!
Bio je to tezak dan za nju. Trebala je da odluci. Razmisljala je danima, al jos nije bila sigurna da li je to pravo za nju. Bilo bi to mnogo odricanja. Ostavila bi porodicu, prijatelje, svoj grad, svoj zivot ...to ne bi mogla da ponese sa sobom. Al, kako ce bez toga. Ponuda je bila primamljiva, zapravo i vise nego odlicna. Otvorili su joj se putevi ka ostvarenju snova za koje je mislila da su nemoguci. Shavtila je da nista nije nemoguce.
Treba samo spakovati stvari, uzeti u ruke avio kartu koja je tog dana stigla na kucnu adresu. Dok nije bilo karte bilo je lako, samo je razmisljala, al sad je trebala da stavi tacku, da odluci da li da krene.
Bila je zaposlena u dobroj firmi,bila je dobar radnik. Vlasnik firme joj je ponudio da ide da radi za njih u Kanadu. Prvo je bila odusevljena, euforicna, srecna par dana. Pa je pocela da razmislja. Smenjivale su se radost i tuga, dvoumila se. To je bio njen san, da ode i da uspe van zemlje. Ali sad... Nema mnogo vremena.
Odlucno je uzela telefon. Bio je petak popodne i tek sto je dosla s posla. Pozvala je sve svoje prijatelje, rodbinu, komsije, sve koji su joj imalo znacili u zivotu i koje je volela. Bili su joj potrebni da bi odlucila. Svi su bili uz nju, podrazali je i ohrabrivali. Nije bilo lako. Sve ih je posmatrala i slusala kao nikad do tad, kao da ide da se nikad ne vrati, a oci su joj caklile od suza koje nije zelela da pusti.
Let je u nedelju. Stvari su spakovane. Ipak je odlucila da ide. Ako ne uspe ima gde da se vrati, ima ko ce da je doceka i podrzi. Upoznace nove ljude, nece biti tesko. Tesila se.
Avion je poleteo.
Sleteli su. Sedela je dugo u avionu. Poslednja je izasla. Kao da se jos dvoumila. Bilo ju je strah. Novi grad, novi ljudi, nova mesta, nove mogucnosti, novi pocetak...Nije znala sta je ceka. Nije ni slutila. Mislila je da ce tamo biti apsolutno sama.
Na aerodromu u holu je stajao decko drzeci karton sa njenim imenom. Ipak ju je neko cekao. Prisla je da se javi. On ju je srdacno docekao, pozdravio je zagrljajem kao da je poznaje godinama... Krenuli su. Nacinivsi taj prvi korak,nije ni slutila da ce je isti pratiti u stopu.
On je bio radnik firme u koju je dosla da radi i njen cimer. Kroz razgovore i ispijene kafe u pauzama shvatila je da im je sudbina bila slicna. I on je radio za istog vlasnika...i on je dobio istu ponudu... i on je dosao na boom! Kad je cuo da ona dolazi, sam je odlucio da je doceka i da joj bude od tog dana oslonac, vodic i podrska, iako nije znao ni ko je ni kako izgleda ni vredi li toga. Jer znao je koliko bi joj bilo tesko samoj.
Proslo je 5 godina od tad. Ona je i dalje u Kanadi, sad je sef svog odseka u istoj firmi u kojoj je radila. Sad je udata i ima dvoje divne dece. Sad je ostvraila svoje snove.
P.S. Sta mislite, za koga li se udala? :)
Probudih se kao da sam s kruske pala... nisu mi sve ovce na broju, pa se sve vrtim oko sebe...ili to samo cinim u glavi...kako god, trazim tu ovcu koja mi fali.... Osecam se kao cobance kome poverise prvo stado i ja uprskah...izgubih ovcu...ima ih jos preko sto, al meni treba ta jedna...gde li je nestala?
Sama sam. Ova vrucina me ubija. Volim leto i toplo vreme, al ovo je stvarno premnogo...isla bih napolje da je trazim (ovcu), al gde cu...osecam, kad bih krocila nogom na prag da izadjem, da bi bilo kao da sam krocila u pakao... i sad je guzva...svi negde zure, sudaraju se u zurbi, svi nekud kasne....mozda danas i ja zakasnim na posao...tamo moja ovca nije sigurno pa mi se ni ne ide, al izbora nemam....volim ja svoj posao...al meni fali jedna ovca... Mozda ce se vratiti sama, da je ja ne trazim...mozda se mimoidjemo.
Nije lako cuvati ovce,a hteo otac da me vrati u selo kad nisam htela da ucim...govorio je "Cuvaces ti meni ovce". Sad vidim da ni taj posao nije lak. Mozda je i tezi nego ovo za sta sam ucila skolu.
Powered by blog.rs
