Прође још један Илиндан... :(
Јуче сам хтела да пишем...ал нисам имала снаге...била сам превише тужна да бих писала.... и данса сам тужна, ал некако скупих снаге....Ово је друга година да нисам за Илиндан у свом родном граду... На Илиндан сви одлазе тамо, јер је то наша слава...слава града.... мог града....дан кад градом тече река људи .... људи који су некада ту живели, а сад долазе само на празнике...ал ипак долазе....
Раније сам ишла често, по неколико пута годишње...све док нисам уписала факултет и почела да радим... превише обавеза и премало слободног времена.... Годишњи и кад добијем убоде ме у сред испитног рока и опет не могу нигде... ал све то некако прегурам...једноставно не могу да идем, обавезе су ту и то је то... али Илиндан... Не могу да не жалим.... Навикла сам ...за Божић....Ускрес ... и Илиндан .... Тешко ми је.... Недостаје ми мој град... моја улица....моја брина.... моја пећина.... и околна места.... недостају ми људи...бака моја, ујак, ујина, остала родбина.... моје сестрице.... и моје другарице... посебно једна.... моја Јелена.... Јао како их волим Боже и колико ми недостају.... неописиво је....
Опет ме стеже у грудима.... сваки пут, скоро сваки дан.... сама помисао на мој град....
Иначе слушам Рок...ал постоји једна песма , народна...или је фолк... не разумем се више у ту нову музику.... ал није ни битно ког је жанра...постоји песма која ми сваки пут намами сузе на лице.... Посебно део где каже.... " Знам да то је један град што живеће и онда кад све стане, знам да заувек је ту са моје леве стране....":'(
Ових дана је и годишњица од операције "Олуја".... е кад се само сетим.... колико бола и суза ... колико народа остаде без дома....међу њима и ја... било је тешко свих ових година.... тешко је и данас, ал опет некако имам утеху у томе што могу отићи тамо и слободне шетати градом...седети у паркићу...видети своју основу школу..... само споменика нема... био је необичан и леп.... ех кад се сетим.... била сам мала, ал се сећам свега као да је јуче било.... то сећање се не брише... не помажу ту механизми одбране и потискивање.... било је страшно.... кад се само сетим тих колона....тог напаћеног народа који низашта није био крив а тако настрада.... ко није доживео то не може ни да замисли....
Београд ми је пружио нови дом (мада још немам свој кров над главом)...ал ипак ту живим, и радим , и студирам... Београд је сад мој живот и волим га...АЛИ ДРВАР...ДРВАР МИ ЈЕ СВЕ... МОЈЕ СРЦЕ...МОЈА ДУША...МОЈ БОЛ....СВАКИ ОСМЕХ...СВАКА РАДОСТ....ДРВАР....ВОЛИМ ДРВАР ВИШЕ ОД 5 БЕОГРАДА!
