2010-12-23 10:30:34
2010-12-12 09:40:02
Kad pogleda ove moje tekstove, čovek bi rekao "Isusa mi negativne li energije"... No medjutim, pogrešio bi... to je samo odraz moje mane - impulsivnosti... obično kad sam tužna i razočarana ja pišem.. i zapitah se, šta je to u meni kad prikazujem sebe samo onda kad sam u nekom negativnom (ne)raspoloženju... možda zato i retko pišem... nisam ja uvek tužna, ljuta, besna, nevesela, razočarana isl. Ne! Čak naprotiv... ja jesam jedno veselo druželjubivo, kad-kad ćutljivo i čudljivo stvorenje... umem da volim... volim život, volim sve što je živo na ovoj planeti, volim da igram, volim da pevam (iako ne pevam lepo, ja volim)... umem da se radujem... Al eto, nekako se pogoti tako... da baš kad me uhvati tama i depresija da izražavam svoje misli i osećanja... Ne želim da vas razočaram... Pisaću sve što mi je lepo, srcu milo i ... možda i što se u snu snilo...
2010-12-07 13:22:16
Eto desilo se... uspeli ste da učinite da vam se cilj ostvari... uspeli ste da me naterate da vas omrznem i da ne volim sve što ima veze sa vama....A radovala sam vam se kad sam došla i bili ste mi nekad dragi...dok vas nisam zapravo upoznala ... Ali nemate vi tu moć i energiju... ni svi vaši zli dusi nemaju toliko snage koliko je ima moja grešna duša... a moj jedini greh je što sam vam verovala... Ne guši mene smrad njihovih trulih kostiju, već me guši smrad vaših trulih duša.... Nisu oni krivi zato što su nemoćni i zavini od mene...al kriva sam ja što donekle zavisim od vas, jer druge mogućnosti nemam, al neće to dugo trajati...iskreno se nadam... Trpeću vas dokle bude potrebno i udisati te smradove koji isparavaju iz vaših sotonskih tela... Ali više nemate uticaja na mene... Vi ste samo još jedno trulo meso koje sam po ko zna koji put odstranila od sebe...i sad mi vaša zavist i ljubomora čine zadovoljstvo... jer ne možete mi ništa...jer ste jadni i nemoćni.... Ne dopiru vaši otrovi do moje krvi... a ako ih u krvi nemam ni do srca mi neće stići... Ugušiće vas sopstvene gadosti i laži, a ja ću biti iznad vas kao što sam i sada... jer moja jedna iskrena reč vrednija je od vaše cele lažne priče i jedan moj iskren smešak na krajičku usana vredniji je od vašeg grohotnog smeha.... a o sjaju u očima i da ne pričam... A kad shvatite da ste niži od zmijskog trbuha i da ste na dnu a ne na vrhu kao što mislite... sve će vam biti jasno... onada ću vam faliti, a mene neće biti tu sa vama i za vas... biću onde gde pripadam i gde sam potrebna drugima i sebi .... A za sve to nek vam oprosti onaj ko treba a ne zaboravlja... a ja nisam od tih... ja ću zaboraviti, ali vam neću opsrostiti....
Pitam se...šta je potrebno za zrno tvoje pažnje...za jednu lepu reč...za osmeh kad sam tu... za jednu poruku dnevno... Zašto je tako teško približiti ti se.... Zašto si tako zatvoren i nedostupan? A ja od prvog dana kad te videh poludeh za tobom...ne znam što si mi toliko bitan i što te zavoleh kad ne zaslužuješ ni trunku moje ljubavi... al ima nešto fascinantno u tvojim očima i pokretima... Eh da mi je do tvojih misli dopreti.... Opet mi nije jasno...ako me već ne voliš i ako ti nikad ne nedostajem...zašto mi ne daš da odem...zašto me ne ostaviš... Da li je moguće da si toliko sebičan da ne želiš ni sebi da priznaš da ti je možda ipak stalo... da ti nešto značim...da sam ti bitna... Mnogo pitanja je u mojoj glavi, a odgovora nemam...a od tebe odgovore neću dobiti, to znam... Osećam se usamljeno...i kad sam pored tebe osećam se kao da sam sama... Poželim da te zagrlim i poljubim...a onda sama sebi ne dozvoljavam to, jer si ti takav...egoista... Ne umeš ni da se javiš...sem kad ti trebam u nekom drugom smislu... Ne pružaš mi ni "Lj" od ljubavi, a ja te ipak volim... Da bar mogu da se okrenem... pa da posvetim malo pažnje onima koji je zaslužuju, a ne da sve ignorišem i bezazlene pozive na kafu odbijam... uvak imam izgovore... Meni treba neko da te samo zaboravim...da dignem ruke od svega... da potražim sreću sama, jer mi na vrata neće pokucati... Vreme prolazi , a ja stojim u mestu i ne mrdam... zbog tebe i zbog ovo malo nade što ima u meni da ćeš se promeniti i progovoriti... jer kako kažu "Nada umire poslednja". ... I OVO NIJE KRAJ PRIČE...NASTAVIĆE SE!
Volim noć ... tamnu noć koju prožimaju svetla grada... ima nešto veličanstveno u tome.... Volim da sedim noću sama u svom kutku sobe, da zapalim cigaretu u polu osvetljenoj sobi , da nije ove čudne naprave zvane računar ,jedino što bi svetleto bile bi moje oči pune nade i ljubavi prema životu i onima koji mi ispunjavaju život i koji ga čine veselim i zanimljivim.... Volim tako da sedim i slušam tišinu, koja tako odzvanja kad sve drema i sneva čudne snove... jedino što kad-kad kvari taj muk su mačke koje mi šetaju po krovu... Često sedim u tom mraku i razmišljam, jer volim da čujem sopstvene misli koje kao bujica u to gluvo doba naviru... i kad počne realnost da se pretapa sa maštom i odlutam negde daleko, u vasionu.... Onda stignem i do tebe dragi moj... toliko blizu ti se približim da čujem kako dišeš...volim da te gledam dok spavaš i da slušam uzdahe tvoje...pitam se ponekad šta li sanjaš.... Dotle još ne mogu da stignem, al naučiću... i uvući ću ti se u snove...
Znam, zapostavila sam blog, iako sam tek bila počela da pišem.... al imam debelo opravdanje...tri ispitna roka u mesec i po dana.... kako su samo uspeli da ih rasporede ne znam ni sama...al ja sam uspela da se snadjem u svom tom haosu i uradim ono što sam želela.....
Sad se vraćam... i imaću više vremena, pa makar jednom nedeljno da škrabnem po koju reč ili makar neki meni drag citat velikih mislilaca...
Životno pravilo - što si bolji to ti je gore.Zašto su bre svi tako tmurni i zrače negativnom energijom. I tako egocentrični. Koliko god se ja više trudim i radim, i pokušavam da uskladim sve i gledam da svima ugodim... oni mene više po kičmi tuku. Smučilo mi se više sve. Auuu... a tek ta nepravda... što bi mali Kalimero rekao "Nepravda ljudi to vam je, nepravda" :(
Nije fer. Volela sam svoj posao. Bila sam presrećna kad sam počela da radim. I napredovala sam, i naučila sve što nisam znala. I dodje tamo neka, naravno preko veze...i paf! primljena za stalno. A ja je podučavala kad je došla. Dodje tamo druga neka, radi tri meseca, i paf! Dobi posao za stalno. Uh! Nisam ja ljubomorna, nit imam šta protiv svih njih, al mi je krivo. Nije fer! Ja sam tu najduže, izgubih zdravlje, kičma me ubija, od bola mi suze navru na oči...Počela sam da pucam sa živcima.Nemam više snage. A sad više ni ne želim taj psoao za stalno. Sad zelim da odem, samo da se maknem iz tog osinjaka i legla zmija. Samo da mi je naći posao na drugom mestu. Pao bi mi kamen sa srca... a i njima bi, verujem.
I da... ja studiram, pored posla, kako ne znam ni sama, al se snalazim. Ustajem svako jutro oko 6h kad radim popodne , inače radno vreme mi je od 13h, pa učim prepodne, pa na posao. A kad radim prepodne...onada mi je užasno...jer ustanem u 4h ujutru, radim, dodjem kući oko 16h , i nisam tad nizašta...Ili menjam smene kad imam predavanja i ispite. I zamislite , svi mi se dive. A kad mi treba dan ili zemena..."odluči se, ili studiraj ili radi" Joooj!!! kad mi tako kažu, dodje mi svašta da kažem, al se ugrizem za jezik. Jer ja tu nemam nikakva prava. Ja sam tu samo budala koja radi ko stoka, pomaže drugima, itd. Nisam ja birala da živim u siromaštvu, niti sam ja birala da me oteraju iz rodjene kuće i nit sam ja birala da dodjem baš ovde...ali tu sam i tako mi je kako mi je, snalazim se kako znam i umem...al ako mi ne možeš pomoći, makni mi se...ne moraš mi još i odmagati, dovoljno mi je teško . I nisam ja birala da nemam ni kuću, i da živim ovako. Ko da ja ne bih volela da se posvetim fakultetu, koji sam takodje jedva upisala,i to 4 godine posle svoje generacije, jer nisam imala mogućnosti, jer nam je tako divno u ovoj zemlji...
Bolje da ćutim. Teško mi je, al to niko ne vidi, nit pita "kako ti je", jer sma ja uvek nasmejana...pred drugima... Al koga je briga... Ne mora ni da ih bude briga, nit tražim podršku, ni reč hvale, nit išta drugo. Tražim samo ono što sam zaslužila. Al i to je nemoguće dobiti. Bar imam razumne roditelje i brata (koje uzgred ja hranim, jer niko ne radi sem mame, a ona jadna što zaradi dade drugima...kirija, računi, i ostale dadžbine...i nema, pojela maca)...
Al ponestaje mi snage... umorna sam. Ubiše me u pojam svi. Al ne dam se... ili bar pokušavam da se nedam sa ovim zrnom snage i živaca što imam... :(((
Kad me samo pogledas
tim smaragdnim očima
nemam mira
nemam sna noćima
Kad me samo pogledaš
dah se u prašinu pretvori
koža naježi
krv u venama zaledi
Kad me samo pogledaš
misli biće napuste
srce mi se rastopi
uši svaki šum propuste
Kad me SAMO pogledaš....
a o dodiru da i ne pričam =)
Јуче сам хтела да пишем...ал нисам имала снаге...била сам превише тужна да бих писала.... и данса сам тужна, ал некако скупих снаге....Ово је друга година да нисам за Илиндан у свом родном граду... На Илиндан сви одлазе тамо, јер је то наша слава...слава града.... мог града....дан кад градом тече река људи .... људи који су некада ту живели, а сад долазе само на празнике...ал ипак долазе....
Раније сам ишла често, по неколико пута годишње...све док нисам уписала факултет и почела да радим... превише обавеза и премало слободног времена.... Годишњи и кад добијем убоде ме у сред испитног рока и опет не могу нигде... ал све то некако прегурам...једноставно не могу да идем, обавезе су ту и то је то... али Илиндан... Не могу да не жалим.... Навикла сам ...за Божић....Ускрес ... и Илиндан .... Тешко ми је.... Недостаје ми мој град... моја улица....моја брина.... моја пећина.... и околна места.... недостају ми људи...бака моја, ујак, ујина, остала родбина.... моје сестрице.... и моје другарице... посебно једна.... моја Јелена.... Јао како их волим Боже и колико ми недостају.... неописиво је....
Опет ме стеже у грудима.... сваки пут, скоро сваки дан.... сама помисао на мој град....
Иначе слушам Рок...ал постоји једна песма , народна...или је фолк... не разумем се више у ту нову музику.... ал није ни битно ког је жанра...постоји песма која ми сваки пут намами сузе на лице.... Посебно део где каже.... " Знам да то је један град што живеће и онда кад све стане, знам да заувек је ту са моје леве стране....":'(
Ових дана је и годишњица од операције "Олуја".... е кад се само сетим.... колико бола и суза ... колико народа остаде без дома....међу њима и ја... било је тешко свих ових година.... тешко је и данас, ал опет некако имам утеху у томе што могу отићи тамо и слободне шетати градом...седети у паркићу...видети своју основу школу..... само споменика нема... био је необичан и леп.... ех кад се сетим.... била сам мала, ал се сећам свега као да је јуче било.... то сећање се не брише... не помажу ту механизми одбране и потискивање.... било је страшно.... кад се само сетим тих колона....тог напаћеног народа који низашта није био крив а тако настрада.... ко није доживео то не може ни да замисли....
Београд ми је пружио нови дом (мада још немам свој кров над главом)...ал ипак ту живим, и радим , и студирам... Београд је сад мој живот и волим га...АЛИ ДРВАР...ДРВАР МИ ЈЕ СВЕ... МОЈЕ СРЦЕ...МОЈА ДУША...МОЈ БОЛ....СВАКИ ОСМЕХ...СВАКА РАДОСТ....ДРВАР....ВОЛИМ ДРВАР ВИШЕ ОД 5 БЕОГРАДА!
Budim se iz sna sa osmehom na licu. Da li je moguće da to činim JA koja nije verovala da je to moguće. Da. Zaspim s tobom u mislima...budim se s tobom u mislima... obuzeo si celo moje biće... moj uzdah je drugačiji, nekako lepši... nije onaj setan i težak... već lagan kao povetarac... i to mi se svidja. Tako divan osećaj. A pomisao na tebe mi stegne srce kao da će pući... al ne onako kao kad se plašiš nečeg... niti onako kao kad brineš... već nekako slatko..i to prija...
Jedva čekam da te vidim...želim da te zagrlim, onako jako ...i da osetim tvoje ruke stegnute oko mene , jer to me smiruje, to mi budi sigurnost... i tad ništa drugo ne postoji...
Već u trenutku kad se odvojimo i rastanemo ,počneš da mi nedostaješ...i svaki minut sve više i više... i onda opet jedva dočekam da te vidim ... i onda se opet budim sa osmehom na licu, jer se budim s tobom u mislima....
A da ti ne pričam o onom osećaju kad se probudim,otvorim oči onako snene i vidim te kraj sebe... eee, to je tek riča za sebe... jertad u tom trenutku , ne znam jel još sanjam ili sam zaista budna...
Eh...=)
Poklonio mi je ružu...to nikad nije činio , da ne računam ono branje suncokretovog cveta na sred puta pre 2 godine... To je bilo zanimljivo. Vozili smo se kroz Srem. Ja obožavam suncokrete i kad smo prolazili kroz ta divna polja bila sam oduševljena. Stao je na sred puta , koji je i onako uzak i kola se jedva mimoidju. Stao je i brao mi suncokrete. To cu vecno pamtiti.:)
Al ova ruza mi nesto znaci...mnogo znaci... samo ne znam sta. Bila sam u soku, jedva izustih "Jaoo, hvaalaa." :)
"Čim sam naučila da stavljam slova na hartiju, onda kada sam imala otprilike tri godine, počela sam da pišem priče, i to je bila osnovna, despotska preokupacija, netaknuta linija mog života koja upravlja mojim postupcima, odredjuje moje poglede i duboko utiče na moj karakter i ličnost, na moja društvena uverenja i ekonomski status, i na vrstu prijateljstva koje sklapam."
Volim odlomke i citate... Neki me toliko oduseve... u mnogima se pronadjem... A ovaj...ostavio me bez daha...ovo sam ja!
"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!""
Powered by blog.rs
