nirvana.dharma

Pitam se...šta je potrebno za zrno tvoje pažnje...za jednu lepu reč...za osmeh kad sam tu... za jednu poruku dnevno... Zašto je tako teško približiti ti se.... Zašto si tako zatvoren i nedostupan? A ja od prvog dana kad te videh poludeh za tobom...ne znam što si mi toliko bitan i što te zavoleh kad ne zaslužuješ ni trunku moje ljubavi... al ima nešto fascinantno u tvojim očima i pokretima... Eh da mi je do tvojih misli dopreti.... Opet mi nije jasno...ako me već ne voliš i ako ti nikad ne nedostajem...zašto mi ne daš da odem...zašto me ne ostaviš... Da li je moguće da si toliko sebičan da ne želiš ni sebi da priznaš da ti je možda ipak stalo... da ti nešto značim...da sam ti bitna... Mnogo pitanja je u mojoj glavi, a odgovora nemam...a od tebe odgovore neću dobiti, to znam... Osećam se usamljeno...i kad sam pored tebe osećam se kao da sam sama... Poželim da te zagrlim i poljubim...a onda sama sebi ne dozvoljavam to, jer si ti takav...egoista... Ne umeš ni da se javiš...sem kad ti trebam u nekom drugom smislu... Ne pružaš mi ni "Lj" od ljubavi, a ja te ipak volim... Da bar mogu da se okrenem... pa da posvetim malo pažnje onima koji je zaslužuju, a ne da sve ignorišem i bezazlene pozive na kafu odbijam... uvak imam izgovore... Meni  treba neko da te samo zaboravim...da dignem ruke od svega... da potražim sreću sama, jer mi na vrata neće pokucati... Vreme prolazi , a ja stojim u mestu i ne mrdam... zbog tebe i zbog ovo malo nade što ima u meni da ćeš se promeniti i progovoriti... jer kako kažu "Nada umire poslednja". ... I OVO NIJE KRAJ PRIČE...NASTAVIĆE SE!

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Volim noć ... tamnu noć koju prožimaju svetla grada... ima nešto veličanstveno u tome.... Volim da sedim noću sama u svom kutku sobe, da zapalim cigaretu u polu osvetljenoj sobi , da nije ove čudne naprave zvane računar ,jedino što bi svetleto bile bi moje oči pune nade i ljubavi prema životu i onima koji mi ispunjavaju život i koji ga čine veselim i zanimljivim.... Volim tako da sedim i slušam tišinu, koja tako odzvanja kad sve drema i sneva čudne snove... jedino što kad-kad kvari taj muk su mačke koje mi šetaju po krovu... Često sedim u tom mraku i razmišljam, jer volim da čujem sopstvene misli koje kao bujica u to gluvo doba naviru... i kad počne realnost da se pretapa sa maštom i odlutam negde daleko, u vasionu.... Onda stignem i do tebe dragi moj... toliko blizu ti se približim da čujem kako dišeš...volim da te gledam dok spavaš i da slušam uzdahe tvoje...pitam se ponekad šta li sanjaš.... Dotle još ne mogu da stignem, al naučiću... i uvući ću ti se u snove...

 

 

Znam, zapostavila sam blog, iako sam tek bila počela da pišem.... al imam debelo opravdanje...tri ispitna roka u mesec i po dana.... kako su samo uspeli da ih rasporede ne znam ni sama...al ja sam uspela da se snadjem u svom tom haosu i uradim ono što sam želela..... 

Sad se vraćam... i imaću više vremena, pa makar jednom nedeljno da škrabnem po koju reč ili makar neki meni drag citat velikih mislilaca...